Хлоровани растварачи су историјски били широко коришћени у индустријским секторима, укључујући чишћење метала, хемијску синтезу, екстракцију и сепарацију, обраду премаза и производњу електронике. Због своје јаке солвентности - способне да растварају уља, воскове, смоле и друге органске супстанце - често су коришћени за уклањање мазива и остатака обраде са површина металних компоненти. На пример, дихлорометан се користио за скидање боје, прераду смоле и екстракцију органских једињења, док се трихлоретилен у великој мери користио за одмашћивање метала и индустријско чишћење. Како се физичко-хемијска својства различитих хлорисаних растварача разликују, избор растварача у било којој датој примени мора бити заснован на специфичним захтевима процеса.
Хлоровани растварачи могу послужити као реакциони медијум, екстрактанти или сировине у синтези, раздвајању и пречишћавању органских једињења. Одређени хлорисани ароматични угљоводоници се користе у производњи боја, фармацеутских интермедијера и других финих хемикалија, док се растварачи попут дихлорметана користе за екстракцију и лабораторијско одвајање специфичних органских супстанци. У обради премаза, лепкова и полимерних материјала, неки хлорисани растварачи су коришћени за растварање смола, подешавање вискозитета формулација или уклањање постојећих премаза. Међутим, њихова специфична употреба зависи од хемијске структуре растварача, компатибилности са укљученим материјалима и релевантних регулаторних захтева; нису сви хлоровани растварачи погодни за сваку примену.
Како су захтеви за заштиту здравља и животне средине постали све строжи, индустријска употреба хлорисаних растварача суочава се са све већим ограничењима. Одређени типови – као што су угљен-тетрахлорид и разни други хлоровани растварачи – представљају ризик од токсичности или канцерогености, или представљају значајне опасности по животну средину, па су стога подложни стриктној регулативи. Сходно томе, када бирају растварач, компаније морају узети у обзир не само факторе као што су солвентност, брзина испаравања, ефикасност процеса и трошкови опоравка, већ и питања као што су изложеност људи, емисије издувних гасова и управљање отпадним течностима. Под условом да су захтеви процеса испуњени, предузећа треба да истраже алтернативе нижег ризика – као што су средства за чишћење на бази воде, алкохоли или растварачи на бази угљоводоника – и да обезбеде да се свим супстанцама управља у складу са важећим прописима и информацијама датим у релевантним безбедносним листовима (СДС).